У изванредним редовима о молитви, Џон О’Доноху (1. јануар 1956 - 4. јануар 2006) подсећа како је свеколико човеково биће прожето молитвом и како је свеколика творевина у непрестаној молитви, били ми тога свесни или не, опажали ми то или не, осећали ми то или не. Све је прожето молитвом, управо јер је све и призвано у живот са молитвом да постоји, да постоји вечно.
У изванредној књизи благослова, Благословен простор међу нама, овај ирски песник, философ и свештеник у смирај сажима унутрашњу историју дана бележећи:
Нико није познавао име овога дана;
Тихо рођен из најцрње ноћи,
Промолио је лице у светлост,
Не тражећи за себе ништа,
Отворен бивајући како би свакоме од нас даривао
Блиставо поље да се пред њим пружи,
Благовремено приносећи, земљу да придржи стопе
И светлост мисли да укаже пут.
Промисао дана се не осврће;
Елегантно обитава у тишини
Стварајући простор за све наше речи,
Како би ослушнули оно што је у њима и изван њих садржано.
Ретко кад приметимо како је сваки дан свето место
На којем се евхаристија свакодневице приноси,
Преображавајући наше сломљене делове
У вечну нит која нас спаја.
Негде у нама достојанство столује
Милостивије од својствене нам ситничавости
Грејући нас трепетом и снагом,
Достојанство што верује у облик који дан поприма.
Стога, на крају дана, заблагодаримо
на спајању са непознатим
и за тајинствени чин
којим су промисао дана
и мудрост душе постали једно.
За крај дана, Џон О’Доноху нуди листу питања кроз која можемо да се огледнемо онда када пожелимо да проверимо или пак да се уверимо да нас је у властитом дану уопште и било:
Какав сам синоћ сан створио?
Не чему су се моје очи данас задржале?
Где сам био слеп?
Где сам био рањен, а да то нико није приметио?
Шта сам данас научио?
Шта сам прочитао?
Које нове мисли су ме посетиле?
Какве сам разлике уочио у мени најближима?
Кога сам запоставио?
Где сам себе запоставио?
Шта сам то данас отпочео кадро да свему одоли?
Какви су ми били разговори?
Шта сам данас учинио за сиромаха и одбаченог?
Да ли сам се данас сетио упокојених?
Где сам могао да се изложим ризику нечега
сасвим другачијег?
Где сам себи допустио да будем вољен?
Са ким сам данас могао да будем најближи себи?
Шта је до мене данас допрло? Колико се то дубоко у мене урезало?
Ко ме је данас видео?
Ко ме је данас из прошлости и из будућности посетио?
Шта сам данас избегао?
Из реченог - због чега ми је данашњи дан уопште и био дарован?
Прочитано можете надопунити изванредним редовима Дејвида Вајта о храбрости, Паркер Палмеровим о проналажењу властитог призвања или пак Кристијан Бобеновим о лепоти живота. Потом се вратите Џону О’Донохуу и његовим блиставим мислима о молитви, аскетском животу и уопште о значају благослова.
Нема коментара:
Постави коментар