О чудесном бивању са Виславом Шимборском

У ово неодлучно ветровито јутро, које не зна хоће ли да блиста под кишом или сунчевим зраком, хватам се оне која је о непостојаности живота и пролазности лепоте говорила на најупечатљивији, мени познат, начин. Врцава иронија помешана са великодушном, готово дечијом, знатижељом одликује поезију Виславе Шимборске (24. јул 1923 - 1. фебруар 2012), пољске песникиње, есејисте и преводиоца.

Вођена кратким, али моћним, "не знам", пробијала се кроз питања која јој је живот постављао покушавајући да до у недоглед докучи могуће и немогуће одговоре. Сневала о томе да са премудрим Соломоном који је рекао да "ничега новог нема под сунцем" поразговара о новини постојања. Ма шта ми мислили о томе, тврдила је Шимборска, наше постојање је чудесно. У језику поезије који не познаје ништа нормално, свакодневно, ни банално, чудесно се у свему пројављује и свака реч позив је у ту чудесност бивања. Она која се нелагодно осећала сваки пут када би је неко ословио песником, не успевајући ни сама да објасни о каквом је тачно занимању реч, управо у овој непролазној зачуђености над чудесношћу постојања проналази смисао за сате и сате проведене над белином папира. 

Јутрос међу рукама држах 100 њених песама, сабраних у збирци под насловом View with a grain of sand, где речено сажима у следеће стихове:

WE'RE EXTREMELY FORTUNATE

We're extremely fortunate 

not to know precisely 

the kind of world we live in.

One would have

to live a long, long time,

unquestionably longer 

then the world itself.

Get to know other worlds,

if only for comparison.

Rise above the flesh,

which only really knows

how to obstruct

and make trouble.

For the sake of research,

the big picture,

and definitive conclusions,

one would have to transcend time, 

in which everything scurries and whirls.

From that perspective,

one might as well bid farewell

to incidents and details.

The counting of weekdays

would inevitably seem to be

a senseless activity;

dropping letters in the mailbox

a whim of foolish youth;

the sign "No Walking On The Grass"

a symptom of lunacy.

У њеном песништву догађај отвара димензије вечности бивајући сам собом вечност. Догађај ма колико он трајао омогућава преплет постојања са непостојањем, присуства са одсуством, познатог са непознатим, а све то у изокренутим, али отелотвореним и упечатљивим обрисима бивања овде на земљи. У том смислу, мени су најупечатљиви остали следећи њени стихови:

THE RAILROAD STATION 

My nonarrival in the city of N.

took place on the dot.

You'd been alerted

in my unmailed letter.

You were able not to be there

at the agreed-upon time.

The train pulled up at Platform 3.

A lot of people got out.

My absence joined the throng

as it made its way toward the exit.

Several women rushed

to take my place

in all that rush.

Somebody ran up to one of them.

I didn't know him,

but she recognized him

immediately.

While they kissed

with not our lips,

a suitcase disappeared,

not mine.

The railroad station in the city of N.

passed its exam

in objective existence

with flying colors.

The whole remained in place.

Particulars scurried

along the designated tracks.

Even a rendezvous

took place as planned.

Beyond the reach

of our presence.

In the paradise lost

of probability.

Somewhere else.

Somewhere else.

How these little words ring.

Бивање неприсутним у сопственом животу, за Шимборску представља страшан удес о којем она на себи својствен начин говори у песми 16. мај 1973, а ми је овде наводимо, као својеврстан подсетник:

MAY 16 1973

One of those many dates

that no longer ring a bell.

Where I was going that day,

what I was doing - I don't know.

Whom I met, what we talked about,

I can't recall.

If a crime had been committed nearby,

I wouldn't have had an alibi.

The sun flared and died

beyond my horizons.

The earth rotated

unnoted in my notebooks.

I'd rather think that I'd temporarily died

than that I kept on living

and can' remember a thing.

I wasn't a ghost, after all.

I breathed, I ate,

I walked.

My  steps were audible,

my fingers surely left

their prints on doorknobs.

Mirrors caught my reflection.

I wore something or other in such-and-such a color.

Somebody must have seen me.

Maybe I found something that day

that had been lost.

Maybe I lost something that turned up later.

I was filled with feelings and sensations.

Now all that's like 

a line of dots in parentheses.

Where was I hiding out,

where did I bury myself?

Not a bad trick

to vanish before my own eyes.

I shake my memory.

Maybe something in its branches

that has been asleep for years

will start up with a flutter.

No.

Clearly I'm asking too much.

Nothing less than one whole second.

Могла бих овде навести још безброј њених, а мени веома драгих, песама. За сад ћу овде стати, али ће ускоро бити и нови текст са њеним песмама у српском преводу. Рецимо још само за крај да је Вислава за собом оставила свега 250 песама за које јој је 1996. године додељена Нобелова награда за књижевност. Данас, пуних двадесет година после, и даље слови за једног од најчитанијих нобеловаца.