У паришком кафеу са Димитрисом Ноласом

Кафане широм света, али нарочито у Француској, наследници су грчке и римске агоре.

Новела Димитриса Ноласа (1940) Conversation dans un café de jour је на сасвим необичан начин заснована на атентату који се догодио у Паризу, новембра месеца 2015. године. Група грчких туриста долази у тродневну посету граду светлости. Радња се одвија њиховог последњег дана посете када, не без противљења појединих, одлучују да пре подне посвете посети гробља Пер Лашез после којег је био предвиђен одлазак у чувени кафе Le Baron Rouge. Што због премора, што због невремена, завршавају у неком мање познатом кафеу у којем почиње разговор егзистенцијалних размера. 

Чему обилазак гробља? Шта представљају сва та гробна места? И због чега на Прустовом гробу постоји само обична плоча са његовим именом, док се над Балзаковим гробом уздиже крст? Да ли ће на оном свету бити могућа таква сапостојања? 

"Могу сапостојати, јер деле исту веру у вечни живот". Киша је стала. Милтос је бацио поглед око себе не верујући својим ушима. Не могавши да се суздржи добацио је: "Забога Дафни, какве су то теолошке глупости?" "То нису глупости", одговорила је она уверено, "одговарам на Катаринино питање".
"Не, али видиш Дафни, ти мислиш да ова два гиганта имају потребу за метафизичком вером како би преживела свој век?...Они имају своје дело... Не причај глупости!"
"А ја ти кажем да је гробница сведочанство које покојници остављају поколењима, она је траг њиховог бивања на земљи на месту на којем су живели. Човек у то верује и због тога поступа на начин на који поступа. Дело може одиграти исту улогу, не кажем, али постоји и један другачији траг... Због тога што човек тежи нетљености, победи над смрћу. У противном, допустио би да се све претвори у прах и пепео који би ветар разнео... Размисли мало!"
Дафни је закључила како је то наводило све цивилизације током историје да подижу надгробне споменике и нико не зна где би нас расправа одвела, нити би могао да предвиди наставак, да Ликургос није изненада устао, као да му је са друге стране тротоара изненада пришао какав фантом, и рекао: "Реците, овде, на свега неколико стотина метара одавде, пре неколико седмица, убијено је доста људи, масакрирани су невини људи..."
И тако се наш разговор који је отпочео на тему човекове заоставштине на земљи: Чекам васкрсење мртвих и живот будућега века - за оне који се још увек сећају Символа вере - окренуо у правцу La Belle Equipe  и кошмара терористичких напада из прошлог новембра. 

Реч преузима Џелул, Дафнин муж, и вели, обраћајући се Милтосу, у име свих оних који су се погубили у у овом веку:

Слушај стари мој, постоји нешто што је сасвим одсутно из овог нашег савременог друштва, а то је оно што потхрањује сву ову мржњу. Сами смо протерали светост из нашег живота и за то смо сами одговорни. Када светост изостане, завлада закон џунгле. Због тога све оно што се прича о Курану јесу чисте глупости... Јер све религије, сва велика веровања се могу тумачити на један или на други начин. Оно што вреди јесте умети наћи начин на који би се реч Божија могла поделити са другим, са ближњим. То је питање односа са другим, ако разумеш шта хоћу да кажем. Ту се све одиграва, разумеш ли". Џелул се нагнуо ка Милтосу настављајући поверљивим гласом: "Рођен сам у Гафси, сасвим на југу Туниса, на два корака од Сахаре. Недалеко одатле, у пустињи, живео је један пустињак, један од оних који проповедају широм Медитерана... Имао је обичај да каже свима онима који су долазили да га чују да сви сукоби међу људима, друштвени сукоби, расистички, неважно, ма колико били дубоки, жестоки и отровни, решавају се једино љубављу или мржњом. Не постоји други начин, говорио је он, или једно или друго. Једном сам отишао да га чујем и разумео сам да смо у животу приморани да изаберемо. Једном кад тога постанемо свесни, знамо да то морамо урадити при свакој следећој одлуци.

Једноставно. Пустињски.

Штиво можете проширити изванредним запажањима из пустиње Ерика Емануела Шмита о његовој ватреној ноћи или пак уз бритку реч Жана Грожана о пилатовском у нама.