"Волим те." "Касно." "Зашто ми то раније ниси рекао?" (...) У љубави сви изговарају исте реченице, али ретко у правом тренутку. Љубав је изгледа лош писац: речи су ту, осећања такође, само изостаје ред. Неко би требало тиме да се позабави и детаљно испита ствар. Требало би да у прави час чујемо "Волим те", онда када нам је то потребно или "Желим те", онда када су нам уши да то приме спремне, тако би се пустиње заједно прелазиле и оазе заједно проналазиле, уместо да чекамо оно што не долази и да нам долази оно што не чекамо. Хармонична љубавна прича је она која је лепо испричана којој су се време и услови ваљано поклопили.
Да ли љубав удари тамо где треба и у прави час? Не толико да бисмо одговорили на то питање, колико да бисмо сагледали све његове дијапазоне, путујемо у Брисел заједно са Ериком-Емануелом Шмитом (28. март 1960.) који нас својим романом Папагаји са трга Арецо уводи у интригантну причу проткану најтананијим људским осећањем љубави. Око реченице: "Ова порука само да ти кажем да те волим. Ти знаш ко." преплићу се најразличитије судбине и најразличитији љубавни односи. Без икаквог вредносног суда Шмит допушта ликовима да буду оно што јесу, са свим својим чудним наклоностима, слабостима, манама и врлинама. Оно што, ову књигу чини посебном јесте лепеза реакција коју љубав у нама изазива: од раја до пакла.
Љубавна порука може ли она изазвати катастрофе? - пита се један од Шмитових ликова.
- Љубавна порука? Не видим како...
- Љубавна порука је неподношљива онда када је не желимо.
- Сви желе љубав.
- Тананана! Многи људи се штите од љубави. Боље живе без. Углавном прихвате да је приме, али не желе да јој узврате. Љубав уноси немир; она је напад на егоизам; руши кулу од карата; смрт је једне владавине: друго биће нам постаје важније од нас самих! Каква катастрофа... Осим тога, кроз тај процеп љубави алтруизам може продрети и нарушити нашу унутрашњу равнотежу.
- Одлепио си!
- Хоћеш ли доказ за то да је љубав неподношљива?
- Хајде да те видим.
- Прича о храбром дечаку, самцу, који напушта посао столара како би путовао и објављивао људима да их Бог воли и да би они требало да се воле међусобно. Лик је, осим тога, живео у сагласности са својим речима: лечио губавце, враћао вид слепима, васкрсао другара Лазара, спречио да сиротицу каменују јер је наводно сгрешила са неким брадоњом који није био њен муж, и тако даље, прескочићу детаље и то још боље од ових. Чуда, изреке, прегршт добрих дела, ето то је био Исусов програм. Е па, шта је дечак покупио на крају? Са тридесет и три године га затварају јер га не подносе, намештају му некакво безвезе суђење и закивају га на даске. Какве ли награде!? Од тада на позив да се буде добар све мање људи одговара. Треба бити свецем не би ли се имитирао Исус после онога што се њему догодило.
- Шта желиш да ми докажеш, оче Натане?
- Да је љубав динамит, револуција. Да су људи који говоре о љубави терористи у друштву којим влада интерес и управља страх. Да љубавна порука није изазвала само лепе приче. Веруј ми, не тумарамо ни по каквој бајци.
Препоручујемо читање романа у целини - опрез саблажњиви! Прочитано се свакако може допунити Бобеновим размишљањем о томе зашто љубав није жртва или Џон О'Донохуовим редовима о човековој чежњи за припадањем.
Нема коментара:
Постави коментар