Серж Тисерон о броду емпатије

У веома надахнутој књизи Светлот света, Кристијан Бобен размишљајући о емпатији је записао:

Емпатија значи брзином светлости осетити шта други осећа и са сигурношћу знати да у томе не грешимо; као да нам срце искаче из властитих груди како би се уселило у груди другога. Срце је наша својеврсна антена. Њиме се дотичемо онога што је живо: листа или човека. Не чулом додира, већ срцем, најбоље опипавамо реалност. Нису ботаничари ти који најбоље познају цвеће, нити психолози који најбоље разумеју душу, већ срце. Срце је оптички инструмент далеко моћнији од Насиних телескопа. Оно је најмоћније оруђе познања, познања које настаје изван сваког промишљања: као да нисмо више ми ти који посвећујемо пажњу другоме, већ постоји само чиста пажња и добронамерност заснована на нашој заједничкој смртности.

О значају и улози које срце има приликом доношења одлука на изванредан начин је писао Маријано Сигман говорећи о томе шта бива кад срце успаничи. Клодин Арош анализирајући феномен ишчезнућа осећања примећује како живећи у флуидном контексту хипермодерног друштва какво је наше, појединцу лишеном времена као трајања, прети опасност да потпуно изгуби додир са властитим осећањима и сведе их на пуке сензације. Специфичне црте које карактеришу савремено хипермодерно друштво, према њеној оцени, су: ”незаинтересованост, отуђеност, непосвећеност, недостатак елана, одсуство спонтаности, непрестани прорачун, сопствена инструментализација као и инструментализација других, бежање и избегавање”.

Овом феномену се са аспекта емпатије посветио савремени француски психоаналитичар, Серж Тисерон у делу под називом Емпатија и манипулације. Замке саосећајности. Емпатија иако је у моди, јер се доводи у везу са оптимизмом и алтруизмом, па и са љубављу, у бити је веома угрожена. Наиме, различити облици манипулације емпатијом доводе до тога да се почиње урушавати како њено значење тако и њен смисао. За пример можемо навести један од најчешћих облика манипулисања емпатијом. Она се састоји у томе да се најпре подгрева саосећајност према патњи и страдању другога, а да се потом дају прецизна упутстава о томе на који начин се том другом може помоћи, при чему неретко та упутства више иду у прилог ономе ко их промовише него ли самом несретнику.

Серж Тисерон показује сву сложеност појма емпатије и да би појаснио компоненте од којих је она сачињена, приказује је у облику брода.

Емпатија је комплексна способност која у игру уводи неколико компоненти. Прва је афективна. То је способност уочавања осећања других. Она утврђује спону између других и нас без које комуникација између два бића не би уопште ни била могућа. Ова компонента је управо најподложнија манипулацији. Друга компонента емпатије састоји се у способности разумевања да други може имати другачија искуства и виђења света од оних које ми имамо. Реч је о интелектуалном разумевању у којем не учествују емоције и она се често ставља у погон како би се манипулисало другим. На крају се ове две компоненте спајају у способност емоционалног стављања у кожу другога и допуштања себи да будемо погођени патњом коју другоме приписујемо. Реч је о процесу који комбинује емоционално учешће и когнитивно дистанцирање.  Психолог персоналног развоја ову компоненту емпатије назива ”зрелом емпатијом”, док је неуронаучник Џон Десети назива ”променом емоционалне перспективе”.

Најчешћи начини манипулације са наведеним компонентама емпатије су следећи:

Емоционална емпатија може бити сломљена малтретирањем, али и пољуљана честим екстремним прохтевима, док когнитивна емпатија може бити онемогућена сиромаштвом  информација које нам се дају о некој одређеној ситуацији или престижном титулом онога који нама манипулише. Не заборавимо ни то да је свачија способност емпатије повезана са оном емпатијом са којом он сам располаже. Наиме, осећај нејднакости и неправде, придружен различитим облицима несигурности, доводи до тога да људи са осећањем мањка сигурности у себе почну да теже да себи обезбеде ”статус” и друштвену позицију која би им потом обезбедила сигурност. Проблем је у томе што се тим путем ствара још већи јаз међу људима и такав појединац се лишава могућности да искуси захвалност и емпатију које би му помогле да се на прави начин дистанцира од улоге коју себи приписује и коју од других очекује. Речено доводи, као што видимо, до стварања зачараног круга у којем манипулација цвета.

Наведено отвара силна питања, али ћемо се ми овом приликом задржати само на основним компонентама емпатије не би ли смо је на тај начин боље разумели и самим тим њоме боље управљали.

Серж Тисерон, како смо рекли, емпатију приказује у обличју брода.

Афективна емпатија се налази на најнижем делу трупа брода, јер се она прва појављује. Изнад ње се налази когнитивна емпатија, а још изнад, одмах испод бродске палубе, зрела емпатија. Прва је заснована на интуицији, која брзо и аутоматски реагује, омогућавајући нам да се сконцентришемо на емоцију другога и да је и сами доживимо, са ризиком да нас емоције другога преплаве или да доведу до тога да патње и потешкоће другога поистоветимо са нама својственим моделом. Когнитивна емпатија је, насупрот њој, спорија. Одликује је свесно расуђивање које омогућава разумевање другога, али искључиво интелектуалним путем. Услед тога она може бити стављена у погон како би се манипулисало саговорницима. На крају, зрела емпатија омогућава нам да се емоционално ставимо у кожу другога удаљавајући се од личног гледишта кроз свесно усвајање гледишта другога, како емоционалног тако и когнитивног. Онај који учини овај напор - јер то заиста и јесте напор - прелази са на себи сконцентрисаној референтној тачки, то јест на себи самом, на друго-сконцентрисаној референтној тачки, односно усмереној на другоме.

Ваљано коришћење наведених основних компоненти емпатије обликује се током раног детињства и развија током целог живота, као целоживотни процес који уједно доприноси развоју пластичности психе. Неопходност образовања је овде од непроцењиве важности, као што примећује и Жаклин Барус Мишел пишући о проблему урушавања размишљања. Поред ове три основне компоненте, потребно је додати и емпатију према другоме, која се, уколико се вратимо слици брода, налази на палуби, у кабинама и у свим оним јавним просторијама у којима се путници срећу. Они се ту упознају и успостављају односе.

Овај ниво одговара различитим облицима узајамности. Овде више није реч само о томе да се ставимо у кожу другога, па чак и са емоционалног становишта, већ и да прихватимо то да се други може ставити у нашу кожу, да може осетити оно што и ми осећамо и разумети оно о чему сами размишљамо. Иако и ова компонента са собом носи ризик да буде изманипулисана, манипулација њоме је релативно ниска. Наиме, уколико не допустимо да наше поверење понекад буде изиграно, доводимо себе у опасност да га никоме не укажемо и да на тај начин останемо разочарани односима који ће нам се непрестано чинити празни, да не кажемо мртви.

Са овом се емпатијом не добија целокупна слика емпатијског брода на начин на који га види Серж Тисерон. Последњи и највиши степен емпатије је интерсубјективни.

Интерсубјективна емпатија се састоји у томе да се другом бићу призна могућност да нас на ваљан начин обавести о појединим аспектима нашег бића које још увек ни ми сами не познајемо. Није дакле више реч само о томе да се поистоветимо са другим, нити да другоме признамо способност поистовећивања са нама, отварајући му сопствену унутрашњост, већ да се кроз другога откријемо другачији од онога што смо мислили да јесмо и да допустимо себи да нас то откриће измени. Овај облик интерсубјективне емпатије (...) карактеристичан је за најинтимније односе. Она одговара димњаку на нашем емпатијском броду. Када се он дими, то значи да се брод креће. Емпатија се у свом целокупном саставу поистовећује са узајамним напредовањем. А лично сам убеђен да је управо ова целокупна емпатија кључ срећних односа.

Међутим, примећује Тисерон, не би овде требало гајити било какве илузије. Овај облик емпатије се има само са неколико веома блиских људи. Нису ретки случајеви да људи који успеју да развију овај облик емпатије са њима блискима, не успеју да остваре ни оне три најосновније компоненте када је у питању остатак човечанства. Наиме, способност мењања емоционалног становишта који је основа узајамне и интерсубјективне емпатије може врло добро да функционише у тачно одређеним секторима. Може бити пристуна са појединим саговорницима, а потпуно изостати у односу са другима, као и у односу према себи самима, о чему ћемо другом приликом опширније писати.

Прочитано можете допунити изванредним запажањима Клодин Арош о ишчезнућу осећања или Никол Обериним богатим увидима о хипермодерном појединцу, а онда се осврните и на надахнуте редове Антуан де Сент Егзиперија о компасу пријатељства и Џон О’Донохуовим мислима о сродним душама.