"Жеља за Другим, да ли је она глад или великодушност?, упитао се Емануел Левинас, размишљајући о жељи за Другим и додао како "жељени не утољава моју Жељу, већ је продубљује, хранећи ме, на неки начин, новом глађу". Како би то изванредно описао Мартин Бубер у својој величанственој студији "Ја и Ти", "заједница се гради на живом и узајамном односу, али је дејствујуће и живо средиште њен прави творац. Чак и институције онога што називамо личним животом не могу се обновити само осећањима (премда не могу бити обновљена ни без њих). (...) Овде је реч, како закључује Бубер, о метафизичкој и метапсихичкој чињеници љубави, којој су осећања само пратећа."
Управо са таквог једног полазишта дубине онога што бисмо могли назвати "моралним опхођењем" промишља у својој изванредној студији Искушење човеко-бога, француски философ и теолог Бертран Вержели.
Често, веома често, наши поступци делују морално, али у бити нису морални, јер мисли које их прате нису моралне. У суштини не размишљамо о томе шта радимо вођени мотивима који су засновани на личним и егоистичним интересима и прорачуну. Према томе, бити моралан не значи променити поступке, већ мисли.
Попут митрополита Антонија Блума који подвлачи како када бисмо били свесни да се "наши корени налазе тамо где нема смрти, таме, раздвајања, неспоразума, где је све испуњено и досегло пуноћу, блистајући вечном славом, славом Божијом, тада би нам било дато да живот проживимо мужествено, достојанствено, без страха", тако и Бертран Вержели истиче како је
морал ствар мисли, а не делатности. Људи који поступају морално, има их на гомиле. Људи који размишљају морално, има их веома мало. Верујемо да се морал састоји у ваљаном поступању, а не у мишљењу које је пропраћено одговарајућим поступцима који су у складу са мишљењем. Ово друго је тачно. Бити моралан, састоји се у мишљењу и у поступању које је у складу са мишљењем. Јер као што истиче Владимир Јанкељевић, морал је ствар пажње. Одговорно обавезивање је ствар савести, дакле, пажње, а са њом, и чистоте срца.
Речено би се дало допунити веома истанчаним мислима Дејвида Вајта о истинској храбрости, која је ”мерило нашег срчаног учешћа у животу”.
Речено позива на промишљање хуманитарних акција. Да би се дао смисао животу неретко се саветује да будемо од користи другима. Наравно да се томе не треба противити. Боље да је тако него супротно. Међутим, да ли је то самим тим морално? Ко жели да другоме учини добро како би сам себи учинио добро, дајући тим путем смисао властитом животу, у бити ипак мисли само на себе. Лепо је то што је он од користи за друге, али његове намере нису чисте. Оне су, у крајњој инстанци, засноване на личном интересу.
Стога, закључује, овај француски философ и теолог:
Престанимо са веровањем како бивајући хуманим ми у ствари поштујемо човека. Насупрот томе гајимо мисао човека имајући мисао о мисли које смо учесници.
Прочитано можете допунити изванредним мислима Сержа Тисерона о броду емпатије, Никол Обер о хипермодерном појединцу или пак Жаклин-Барус Мишел о урушавању размишљања. Свакако вас позивамо да прочитате и Вержелијеве редове о бивању срећним и о човековом поигравању са постојањем. Књигу Искушење човеко-бога препоручујемо да прочитате у целини.
Нема коментара:
Постави коментар