Џон О'Доноху је у изванредној књизи благослова исписао светлосне редове о том дубоком општењу са другим кроз молитву, при којој се реч упућује другом кроз Реч која све оприсутњује и чини постојаном потврдом реалности ма како она лепа, тешка, радосна, тужна или потресна била. Благословима као љубећој доброти приступа и Дејвид Вајт (2. новембар 1955) у збирци песама Звоно и кос, са Благословом неузвраћеној љубави.
Овим благословом, како подвлачи овај изванредни ирски песник и есејиста, "покушао сам да похвалу узнесем једном од најтежих и најнеугледијих стања: не бити виђен, не бити цењен и засигурно не бити вољен од онога кога видимо, ценимо и волимо". Као што је већ износио у својим промишљањима о ономе шта боли при растанцима, тако и овде Дејвид Вајт истиче како је "неузвраћена љубав то срцепарајуће стање које се не да ублажити, без обзира на наше најдубље наде да их превазиђемо понирањем у увек нова откривења које нам обзнањује дубина наше наклоности". Међутим, како у наставку истиче, сломљеност срце, ипак остаје и онај предео у који, без потребе ретко залазимо, а у којем почива оно светло које нам омогућава да у најинтимнијим пределима наше душе спознамо оно што називамо умећем сагледавања, прихватања и вољења себе. Нека је стога благословена неузвраћена љубав!
БЛАГОСЛОВ ЗА НЕУЗВРАЋЕНУ ЉУБАВ
Благослов очима које ме не видеше као што сам желео да виђен будем,
Благослов ушима које никада чути неће удаљени бат корака мог стидљивог срца.
Благослов животу који је у теби, а који ћеш проживети без мене;
отвореним вратима које те од сада заувек одводе.
Благослов путу којим ћеш се сама упутити и
благослов путу који те чека са неким другим на њему.
Благослов ономе што о мени никад дознати нећеш у годинама које наступају,
а са тим, и слепом благослову мојих руку ономе ил' оному
који никада неће моћи спознати мене онаквим какав јесам,
а самим тим, благослов нека се спусти и на начин на који
сам себе никада нећу спознати у целости,
а изнад свега, најдубља, најсрдачнија жеља
мог скривеног и неприлагођеног срца
ономе што си ти у себи морала да прикриваш од мене.
Дозволи ми да будем довољно великодушан и широк
и храбар да ти кажем збогом, без покушаја да разумем;
да те пустим да се упустиш у своје сопствено разумевање,
али са тим да увек останеш у милом средишту,
скривене сенке мог сећања без жеље
да знам ко си била када си се први пут појавила,
ко си била док си крај мене остајала и
ко ћеш постати у слободи
сада када си прошла кроз мој живот и отишла.
Прочитано можете допунити и изванредним редовима Дејвида Вајта о томе шта боли при растанцима, стиховима Виславе Шимборске и Дејвида Вајта о правој љувави, као и Џон О'Донохуовим благословима. Читање можете наставити и Дејвид Вајтовим размишљањима о додиру живота, храбрости, неименовању љубави, ступању и иступању из тишине. Свакако, препоручујемо да збирку песама Звоно и кос прочитате у целости.
Нема коментара:
Постави коментар